Varya Kemi

Odavno nisam imao prilike da sretnem dete, od jedno 5 godina starosti, a da poželim da ga eliminišem sa ove planete, kao izrazito štetnog. Viđao sam i ranije takvu decu, ali nisam već godinama.

Priča je veoma kratka. Izveo sam decu jednog druga na igralište da se igraju. Klinci imaju 2.5 i 4.5 godine. I ocaj mladji, od 2.5g, je u nekom momentu, pojma nemam zašto, deca to imaju običaj da urade dok se igraju, pomazio po glavi jednog klinca od 5g, tu famoznu osobu X, i mislim da je pokušao da ga poljubi (taj deo nisam video). I tad sam, u samo 2 sekunde, doživeo zanimljivu scenu... Zanimljivu sa stanovišta psihijatra. Osoba X, tj dete X, je odjednom dreknulo na mog klinca od 2.5godina sa rečima: "Nemoj da me ljubiš pederčino jedna!".

To se desilo pre jedno 6 dana, i ja i dalje mislim o tome. Na žalost, bilo je previše svedoka, pa nisam mogao da mu opalim jednu šamarčinu i sačekam da mu se pojavi roditelj, pa da i njega lupim. Ali je ostavilo trag u mojoj glavi. Iskustvo je odlično. Video sam budućeg siledžeiju, koji će gotovo sigurno maltretirati ljude oko sebe. A ne bi me čudilo da već maltretira drugu decu u vrtiću. Ali nisam mogao ništa da uradim. 

Da li sam ispao slabić zato što nisam reagovao. A znam, da sam kojim slučajem reagovao, definitivno bi došlo do sukoba sa roditeljima, jer zaboga... njihovo dete je jedan anđeo i sve pedere treba pobiti.. tu se slažemo.. treba pobiti i sve ružne ljude.. sve koji imaju plavu kosu.. sve koji .. ma šta ja pričam.. treba pobiti samo ljude koji se meni ne sviđaju. Jel tako? Tako je...  Mogaobi svako od nas da krene i mlati/ubija ljude koji mi se ne sviđaju. Taman više niko ne bi ostao na planeti. 

Pitam se, kakvi su mu roditelji.

Crtica No1

Glavna pošta u Nišu. Čekam u redu pored znaka koji kaže da tu čekam na prvi slobodan šalter. Ispred mene se na 4 šaltera naguralo jedno 10 izgubljenih duša. Iza mene, veliki red. Procenjujem oko 20-ak ljudi. Ja čekam i čekam... Odjednom neki čiča iza mene uspostavlja dijalog sa mnom:

On: Dečko pomeri se napred, vidiš koliko ima slobodnog prostora... Vidiš da svi stojimo u redu i čekamo a ti nećeš da se pomeriš.
Ja: Ali i da se pomerim, čekaćete isto vreme. Jednostavno nema slobodnih šaltera.
On (iznerviran počeo odmah da viče): Ma šta me briga, pomeri se. Rekao sam ti da se pomeriš, neću da čekam ovde ceo dan. Pomeri se napred
Ja: Neću, piše ovde (pokažem na znak) da sačekam prvi slobodan šalter.
On: Ma pomeri se breee, jel slušaš ti šta ti ja kažem...

Tada krene da se obraća ljudima oko sebe da me pomere, i oni mu samo ponove ono što sam ja rekao. I da se pomerim, nećemo ništa kraće čekati.

On: Ako se ne pomeriš ja ću idem ispred tebe

Tada je krenuo preko reda i došao ispred mene, i ja sam pohitao stao ispred njega i rekao da ću ga silom vratiti tamo gde mu je mesto i on se vrati... Usput je počeo da preti da će me njegovi sinovi naći i umlatiti. Da je počeo da viče: Đecoooooooo.. bio bi kompletan doživljaj.
Opet je počeo da viče i da doziva obezbeđenje... dolazi tip iz obezbeđenja i čiča poče i sa njim da se svađa i zahteva da se ja pomerim... U to se oslobodi jedan šalter i ja odem :)

Crtica No2

Već je odavno završen prvi bizBuzz, i odem ponovo kod šefa katedre za računare (Ivan Milentijević) da dogovorim saradnju bizBuzz ekipe i fakulteta tj katedre. Ponudim opet, ako nekood profesora hoće da predaje (iako su me svi odbili prethodne godine), kažem kako je prethodni super uspeo... i profa poče da priča (na žalost ne sećam se celog monologa nego samo nekoliko sitnica):

Profa: Prošli put ništa ništa niste uradili kako treba. Ti Aco sve upropašćavaš. Zvao si profesore sa drugih fakulteta a da me nisi pitao. Plaćao si druge da ti drže predavanja! Od sada imaš da platiš samo naše profesore. Mi smo profesori, znamo sve o tome o čemu je bila konferencija. Kako te nije stid da dovodiš ljude sa strane koji ne znaju ništa o tome.Učiš studente pogrešnim stvarima. Vi ste bre sitna boranija za mene. Organizovao sam stotine seminara i workshopova... Ti možeš samo da sanjaš o tome. Mene si trebao da pitaš sa savete... i kako se organizuje konferencija... Od sada ćemo pričati samo o komercijalnom anganžmanu fakulteta. Plaćaće te zakup sale po komercijalnim cenama, kao i svi ostali. I zabranjujem vam da koristite ime fakulteta za bilo šta. Jel vam jasno!!! I odlazite iz moje kancelarije, neću više pričam sa vama!!!

Inače te godine smo dobili neko sponzorstvo od  Elektrodistribucije, i fakultet nije hteo da nam da taj novac.

Crtica No3

Navatao sam neki posao za obuku. Negde oko 20 ljudi iz nekoliko firmi je htelo daih obučim da koriste Linux. Ja rekh ok, i odem do prodekana za finansije (Dragan Antić aka Džoni) i ispričam šta imam i pitam koliko ćemi fakultet naplati iznajmljivanje jedne učionice sa kompovima. I kao i svaka sitna prodana duša... on će mi kaže:

Džoni: Pa ne možeš ti da držiš te kurseve. Prvo moram da vidim ko to sa fakulteta može da drži.

Ja: Ali profesore, ja sam našao taj posao, ja treba da ga radim. I platiću fakultetu procenat

Džoni: A ne ne, ti si student, ne može to tako. 

I obrnuo je nekog profesora i pitao ga da njegovi ljudi drže kurs... Ja sam se ućutao, na žalost nisam znao gde drugde da nađem učionicu i odustao sam od posla

 Kako lepo robotika napreduje. Kad se posmatra ovako u losoj rezoluciji, i da se ne vide noge, niko ne bi provalio da je ovo robot. 

Za sve ljubitelje rototike, uživajte u plesu HRP-4C  :)

Ovo je priča koju nikad nisam ispriča javno. Tu i tamo sam po nekom ispričao i svi su se samo šokirali, al priča nikad nije dospela dalje od tog večernjeg prepričavanja uz vatru. Da li ćete da verujete ili ne, to je vaša stvar. Šta će da zaključite na kraju ove kratke priče... opet je vaša stvar. Ja ću samo da ispričam priču.

Aj prvo na početku jedno malo pojašnjenje. Da znate o čemu se radi i da znate gde se radnja odigrava. I da odmah naglasim, imena aktera se više ne sećam. Nisam se ni trudio da ih zapamtim ili zapišem. Iskreno, nije moj posao.

Pored Niša se nalazi jedno mesto Toponica (ima ih dve, al ne bitno), i tu se nalazi ustanova koju ljudi kratko i jednostavno zovu Ludnica. Stručni naziv nije bitan, a i isuviše je dugačak.

Pre nekoliko godina kad je došlo moje vreme da odslužim dug svojoj domovini (nikad nisam znao šta joj dugujem, ali ok) izabrao sam da idem u civilnu službu i poslali su me u tu ludnicu. I moram reći da nije bilo previše ludo tamo, ali je bilo par događaja za pamćenje. Ja sam vrlo brzo po dolasku tamo završio u tzv (muškom) D odeljenju za produženi psihijatrijski tretman (tu su doživotni pacijent: šizofreničari na primer). Moj zadatak je bio da animiram pacijente (tj da se igram sa njima). To je jedna stara kuća, mračna iznutra. .

Mirisi su bilo predivni. Smrad se bukvalno uvlačio u kožu. To nije neki smrad neki smeta, koji tera na povraćanje. Bez problema se može izdržati. Al je veoma težak miris, i koža mi je od prvog dana poprimila dotični. Čak ni kupanja sa kilo sapuna nisu uspevala da speru taj odvratni miris.

Enterijer je isto bio predivan. Sve matoro. Sve mračno. Sve sivo. Bukvalno ubija u pojam

Higijena: dovoljno je da kažem da sam bio obavezan da perem ruke sredstvom za dezinfekciju svaki put kad izađem u hodnike

Svoje vreme sam provodio u sobi sa tehničarima i bolničarima. Ona se uvek zaključavala iznutra, i pacijentima je bio strogo zabranjen ulazak.Jedno 50% vođenih razgovora je bilo o seksu. Svi vicevi su bili o seksu. Oni tamo samo o tome pričaju, ne znaju ni za jednu drugu temu.

Sve u svemu, odlična atmosfera za unapređenje nečijeg psihičkog stanja. Savršeno opušta. 

Ah daa, svi pacijenti su redovno morali da uzimaju lekove. Neki su čak uzimali lepinex i slične lekove koji apsolutno inhibiraju svaku volju kod ljudskog bića. 

Dan prvi: sa bolničarem se vraćam sa sprata u prizemlje. Ispred nas, naslonjen na zid, stoji najmlađi pacijent tamo (oko 30god). Miran ko bubica, nešto priča sam sa sobom. Ubija dosadu. Ne gleda nigde, totalno pogubljen. Prolazimo sa njegove desne strane i bolničar odjednom sa jako velikom snagom, udara pacijenta pesnicom u stomak. On samo zakmeči i nastavlja da ćuti. Osetio sam bol u njegovom pogledu. Pogledao sam tupo bolničara, i on mi je samo rekao: (prim.prev. pacijenti) moraju  da znaju ko je gazda.

Verujte mi, lekovi koje pacijenti uzimaju apsolutno ubijaju svaku volju kod bilo kog ljudskog bića.

Dan drugi: bolničar mi je rekao da ako želim mogu da dođem sledeće noći da odradim noćnu smenu. Sestra koja tada radi se (citaram) jebe sa svakim. Odličan seks.

Dan treći: bolničari mi obećavaju da ćemo malo da vežbamo kick box. Dobro je formu. Nije mi palo na pamet da ih pitam, sa kim ćemo da vežbamo

Dan četvrti: Idemo u jutarnju vizitu. Vizita je sasvim normalna, sem što je jednom pacijentu fali pola uveta (bukvalno). Svi pacijenti su mirni, i samo pričaju sami sa sobom, uglavnom nesposobni da odgovaraju na pitanja. Svi izlazimo iz spavaone kad mi jedan od bolničara istrčava i zove me da se vratim. Tiho mi saopšti: dođi da  vidiš kick box. Ja ulazim i vidim 2 bolničara kako brutalno prebijaju jednog pacijenta. Šutiraju ga. On samo ćuti.

Peti dan: odlučio sam da napustim ludnicu, da ne poludim i ja. 

Šesti dan: podneo sam  zahtev za premeštaj i poslali su me kod vojnog psihijatra na evaluaciju. Ispričao sam joj ovu priču i ona mi je rekla da sam nešto pogrešno video.

Sedmi dan: Sa mišljenjem psihijatra  završavam pred vojnu komisiju, i vojni psiholog, kad čuje moju priču mi kaže (citiram): Ti si pizda... nisi muško

Osmi dan sam završio  na hirurgiji u Nišu.

Jedna mala morbidna sitnica. Dok sam bio u Ludnici, jednog dana sam čitao novine od tog dana. I pročitam jednu malu vest koja kaže da su pacijenti u nekoj francuskoj ludnici, med. sestri kašikom odsekli glavu!!!. Osećao sam se tako ispunjeno

I tako. To je moja priča

Da li ste ekstremni u nečemu? Ili mislite da ste extremni? Ili se samo tako ponašate. Ono što ja mogu da priznam je da se ja lično, u nekim situacijama, ponašam veoma ekstremno. I uvek ću to da priznam.

Problem su samo baš te situacije. Kad sam ja to ekstreman? U principu, skoro uvek se rukovodim jednom izrekicom koju je Biblija ukrala od prethodnih religija i promovisala kao svoju. To je tzv zlatno pravilo koje glasi: Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čini tebi. To pravilo inače može dase malko drugačije kaže (što i nije baš ispravno): Čini drugome samo ono što drugi čini tebi. U ovakvom obliku pravilo jako podseća na, takođe biblijsku, izreku: Ko tebe kamenom, ti njega sekirom, samo što je blaža varijanta: Ko tebe kamenom i ti njega kamenom. Ko tebe Hlebom i ti njega Hlebom ili prevedeno na srpski: oko za oko, zub za zub.

Fora je što mnogi ljudi jednostavno ne primete kad se ponašaju ekstremno, i kad nekog povređuju. Za njih je savršeno normalno da urade nešto i smatraju da je to ok, samo zato što im se niko ne buni. A tu se krije drugi problem: ljudi se jako često ne bune na nepravde koje im se dešavaju. Postoje situacija kad se i ja ne bunim, jednostavno me mrzi i mnogo mi je lakše samo da odem a nekad zbog toga što se pravim isuviše dobar pa sam u fazonu da ne uvredim čoveka. Ali postoje situacije kad ne ćutim nikome. 

Ali kao i uvek, kad se neki problem u startu ne rešava, on samo eskalira. I postaje sve gori i gori... I na taj način sam ja postao esktremni protivnik duvana i pušenja istog. Dovoljna je bila samo jedna mala situacija da me natera da se promenim. Jedna veoma, za mene, stresna situacija.

Imao sam gosta u stanu (nije došao kod mene nego kod cimera), i gost je hteo da puši. Ja sam ga veoma lepo zamolio da ne puši jer sam bio bolestan (temperatura + upala grla) i zaista mi je smetao duvan, i dotični je rekao da nema problema. I ja sam samo izašao da pijem vodu i vratio se... o počeo sam se gušim u duvanskom dimu. Više nikad niko nije u mojoj sobi (imao sam docimere koje nisam mogao kontrolišem) a sada ni u stanu zapalio cigaretu. Nekad mi zaista nisu jasni ljudi koji na na sve molbe se ponašaju totalno suprotno i smatraju da su molbe izraz slabosti. 

Nekad zaista postoje ljudi kojima samo batinama možeš da nešto objasniš, a bez obzira koliko sam sposoban da opravdam skoro svaki ljudski postupak,  ovakvo ponašanje ne umem da shvatim.

Ista situacija je što neke komšije vole da pušenje u liftu. I jednom prilikom sam zamolio komšinku da izgasi cigaru i ona mi je rekla da se mene ne tiče to što ona puši i dunula mi dim u lice. Iskreno, bila mi je potrebna veoma velika samokontrola da je tada ne zgazim od batina. A samo da napomenem, da kad je toj komšinki trebala pomoć, jer nije imala pare za lekove (bolesna je inače dosta), u celoj zgradi ja sam jedini hteo da joj pomognem i dao sam njenom mužu pare da joj kupi šta joj bilo potrebno. Ispao sam magarac.

I sad neko neko meni kaže, zašto ja da budem dobar prema ljudima ako oni nisu dobri prema meni? Ja sam samo malko proširio celu priču i sve pušače strpao u isti koš. 

I tako sam ja postao ekstremista u ovom slučaju. Apsolutno ne opravdavam moje ponašanje, smatram da je jako loše. Smatram da je svaka generalizacija i svaki ekstremizam loš. Ali sam u mnogim situacijama jednostavno nemoćan i ne umem da rešim problem na neki normalan način. I dalje smatram da je sila poslednje sredstvo nesposobnog čoveka da reši neki problem, ali mi mali ljudi, nekad jednostavno nemamo izbora. 

Naravno, ovakvo ponašanje vodi nečem jos gorem. Ektremnoj primeni ekstremnih mera. Kad neko jednastavno nema granicu, i kad mu ekstremne mere postanu primarni način rešavanja problema. I veoma je teško postaviti granicu. I zato ja nekad samo trpim u sebi iako nisam osoba koja voli da trbi da me bilo ko maltretira :(. Ali, opet, šta ću.  Mi mali ljudi, nekad jednostavno nemamo izbora. 

Bio sam mali, jako mali. Deda je u podrumu uhvatio miša, i ubio ga. Ja sam ga uzeo, uvio u komad platna i šaputao mu da sada može da ustane. Da može da ode. Da ga ja čuvam

Bio sam mali, takođe jako mali. Komšija mi je dao malog goluba. Ja nisam shvatao da je on jako mali, isto kao i ja. I da još nije spreman da uči da leti. Pokušao sam da ga naučim... umro je, njegova smrt je ostavila ožiljak koji i dalje nosim

Bio sam malo stariji. Deda je uhvatio miša, još je bio živ, u mišolovci. Rekao je da mora da umre jer nam jede zimnicu.  Ja sam ga uzeo i udavio. Kad je prestao da diše shvatio sam sta sam uradio. I dan dana posle više od 25godina, taj mali sivi miš je u mojoj glavi. 

Bio sam jos stariji... igrao sam se među kamenjem. Gurnuo sam jedan kamen i on se otkotrljao i pao na jednog guštera i ubio ga je. Njegova krv još uvek teče ispred mojih očiju

Još malo sam porastao... voleo sam da pecam.. sa porodicom sam otišao na dojransko jezero. Otac mi je dao štap da pecam, i ja sam pecao i pecao i upecao jednu ribicu, al je ona isuviše progutala udicu. Otac je trgnuo strunu da je iščupa iz ribe, i iščupao joj je utrobu. Gledao sam kako umire. Gledam je jos uvek. Tad sam shvatio da smrt ne može da bude uživanje, i da ja nikako ne mogu da uživam u tome da ubijam. Shvatio sam mučenje drugih ne može da bude uživanje.Da ubijanje ne može da bude sport. Više nikad nisam čak ni dotakao štap sa pecenje

Pre nekoliko meseci su me pozvali da održim motivaciono predavanje na temu: Zašto raditi u IT industriji na Visokoj tehničkoj školi u Nišu. Ortak mi je pomogao sa inspiracijom, ja sam sastavio prezentaciju, smislio o čemu ću da pričam. Bio sam jako siguran da ću da budem jasan.

Otišao sam tamo i odradio posao na najbolji mogući način. Nisam zamuckivao, govorio sam ne mnogo brzo, davao sam praktične primere, nisam koristio poštapalice u govoru.. I posle predavanja sam bio u fazonu: veni, vidi, vici. Čak su mi prišla dva studenta da mi postave pitanja. Jedan od njih se i zaposlio posle toga kod mene. 

Bio sam srećan. I asistent iz škole koji mi je slušao je rekao da sam zaista bio inspirativan, čak i njemu. I da je čuo od studenata pozitivne reakcije i dogovorili smo se da dođem opet i održim jos predavanja. Eh.. klasična idila jednog idealiste koji želi da nešto promeni. I tako sam živeo i ziveo... i skoro negde, naleteo sam na jednog dečka koji mi je rekao reči, koje ću sada pokušati da citiram: 

"Hteo bih da se bavim programiranjem a tebe  sam slusao sam kad si držao predavanje u VTŠ, mada nisam shvatio šta si hteo da kažeš."

U mojoj glavi je nastao momentalni apsolutni haos i razočarenje. Da li ja uopšto mogu da uradim ono što bih želeo? Dali mogu da motivišem ikoga da uradi nešto?

Njegove reči su me momentalno podsetile na staru etrursku poslovicu: Čudo jedno, kako jedna obična atomska bomba može čoveku da upropasti čitavo veče

Kao i uvek, poslovnično kasnim sa nekim stvarima. A nekad me zaista i mrzi da nešto uradim. Nekad samo nemam inspiraciju, kao što je pisanje postova na mom jadnom malom zapostavljenom blogu. Iskreno, nikad nisam voleo da pišem nesto, tj preciznije rečeno, ranije nisam nikad voleo da pišem.

Poeziju sam mrzeo, romane sam obožovao... ali nisam nikad ništa sam pokusao da napišem. Oduvek sam mislio da sam glup za to. Rođen kao totalni antitalenat. Sve dok jednom nisam napisao kratku sf priču na datu temu na ES-u. I, da naglasim, do zaključka da je priča bila dobra, nisam sam došao, rekli su mi ostali koji su je pročitali. Tad sam samo imao trenuti nalet inspiracije Bio sam čak i blago ushićen. Uradio sam nešto što nikad nisam znao

Kroz celu osnovnu školu i gimnaziju sam se provlačio sa jako lošim ocenam iz srpskog jezika. Moj najveći uspeh su bile trojke, i to verujem, poklonjene. U fazonu, šteta da imam keca ako već imam petice iz drugih predmeta. I to me je tokom godina jako ubijalo u pojam. Degradiralo me je. Govorilo mi je koliko pojma nemam, da sam nesposoban. Cela ta degradacija je kulminirala u gimnaziji, kad sam pitao nastavnicu srpskog zašto sam dobio keca na pismenom. Pitao sam je inace maltene plačnim tonom. Ona je pročitala dve rečenice mog sastava i proderala se na mane: "Jel sada shvataš zašto?" I gađala me je sa sveskom. Nikad nisam uspeo da izbrišem iz glave tu scenu. Čak je se i dan danas setim, kad god pomislim da nešto napišem. 

Cela ta frustracija sa pisanjem je dovela do toga, da svaki put kad nesto napišem, molim nekog druga da  mi kaže da li tekst imalo valja. I kad mi kaže da valja, ja mu kažem: "Što nisi iskren sa mnom, znam da ti se ne sviđa".  Uvek sam io gubitnik, i dan danas se tako osećam. I verovatno će taj gorki osećaj zauvek ostati. Umreće tek kad i ja umrem. 

Inače, nikad ali baš nikad, nijedan nastavnik nije čak ni pokušao da mi pomogne oko sastava. I da mi kaže šta to kod mene ne valja. Zašto ja ne umem da sastavim dve lepe rečenice. Ja znam da ne može svako da bude pisac, ali isto tako znam da je apsolutno svako sposoban da napiše makar jedno obično pismo. Tj grešim, svako bi mogao da bude sposoban da napiše jedno pismo bi ga neko naučio. Mene nije niko. Meni niko nije ni želeo da pomogne, a kamoli da je pokušao.

Pre možda godinu dan sam slučajno dobio inpiraciju za jednu pesmu. Imao sam veoma dobru inspiraciju, i napisao sam je za 10minuta. Zove se Jedno malo tužno kuče.  Bio sam inače jako tužan. Dok sam pisao, reči su same dolazile. Ja ne znam da pišem po pravilu, ne znam da koristim rime, i ostale književne fore i fazone. Samo sam napisao ono što mi je u tom momentu palo na pamet. Bez imalo ulepšavanja. Shvatio sam da mi je pisanje pesama stvar koja me olakšava i smiruje. Kad sam jako besan, smiruje me kick box ili Soko Combat. Ali kad sam jako tužan i depresivan, nasilje ne pomaže. Imao sam potrebu da na drugaji način iskažem svoja osećanja. Poezija, ali jako tužna poezija, se tu savršeno uklopila. 

I tako. Ne znam šta da kažem za kraj. Ako vas neki smislen kraj zanima, smislite ga sami.  Ja volim da ljudi sami izvlače zaključke. Na taj način se dosta sazna o njima samima. 

Ako vam se svidi neka moja pesmica, dajte mi neku lepu reč. To je nešto što mi jako nedostaje. 

Oh Sinnerman, where you gonna run to?
Sinnerman, where you gonna run to?
Where you gonna run to?
All on that day
Well I run to the rock, please hide me
I run to the rock,please hide me
I run to the rock, please hide me, Lord
All on that day
But the rock cried out, I can't hide you
The rock cried out, I can't hide you
The rock cried out, I ain't gonna hide you guy
All on that day
I said, Rock, what's a matter with you rock?
Don't you see I need you, rock?
Lord, Lord, Lord
All on that day
So I run to the river, it was bleedin'
I run to the sea, it was bleedin'
I run to the sea, it was bleedin'
All on that day
So I run to the river, it was boilin'
I run to the sea, it was boilin'
I run to the sea, it was boilin'
All on that day
So I run to the Lord, please hide me Lord
Don't you see me prayin'?
Don't you see me down here prayin'?
But the Lord said, go to the devil
The Lord said, go to the devil
He said, go to the devil
All on that day
So I ran to the devil, he was waitin'
I ran to the devil, he was waitin'
Ran to the devil, he was waitin'
All on that day
I cried -
POWER!!!!!!!
(Power to da Lord)
[8x]
Bring down,
(Power to da lord),
[4x]
POWER!!!
(power to da lord)
[12x]

(Instrumental)

Oh yeah, Woh yeah, Woh yeah
Well I run to the river, it was boilin'
I run to the sea, it was boilin'
I run to the sea, it was boilin'
All on that day
So I ran to the Lord
I said, Lord hide me, please hide me
please help me
All on that day
He said, child, where were you
when you oughta been prayin'?
I said,Lord, Lord, hear me prayin'
Lord, Lord, hear me prayin'
Lord, Lord, hear me prayin'
All on that day
Sinnerman you oughta be prayin'
Oughta be prayin', Sinnerman
Oughta be prayin',
All on that day
I cried -
POWER!!!!!!!
(Power to da Lord)
[12x]
Go down
(Power to da Lord)
[3x]
POWER!!!!!!!
(Power to da Lord)
[3x]
Power, Power, Lord
Don't you know I need you Lord
Don't you know that I need you
Don't you know that I need you
Power, Lord! 

   Ala je lep bio dan
   Sunčan i divan sav
   Sunce nas je grejalo
   Život nam je davalo
   Život koji volimo
   Život koji slavimo
   Bio je lep i divan sav
  
   A onda je došao taj tren
   Tren koji je ubio lepotu svu
   Tren koji je Sunce zasenio
   I još jednu smrt nam doneo
   Smrt koju preživeti moramo
   Smrt koju trpeti moramo
   I u srcu zakopati
   U srcu koje rane ima
   U srcu koje živeti mora
  
   Sutra nam je novi dan
   Novi lepi dan
   Dan koji donosi zaborav
   Zaborav koji srce da zaleči mora
   Da bi srce na smrt zaboravilo
   Dok mu sledeća ne dođe

Posvećeno Mikiju, koji više ne postoji

Ah, naši vrli dobri političari

Tišti me nešto

Duboko u duši

Nešto što želi da izađe

I da se prikaže

Ali duša je mrtva

I stega je velika postala

Tamnica za ono što je u njoj ostalo

I grob za ono sto pobeći nije uspelo

Kako iskazati bol

Ako bol se ne može iskazati

I rečima opisati

Bol koja cepa

Bol koja uništava 

Naš vrli mali svet

Čiji uništitelji smo postali

Kako da plačem 

Ako suze više nemam

Kako da vrištim

Ako glasa više nemam

I na kraju samo tama ostaje

Tama smrti moje duše

Jedino mesto

U koje se mogu povući

Odavno me neka pesma ili kompozicija nije ovako pogodila i dotakla kao Oppenheimer's aria od japanskog kompozitora Ryuichi-a Sakamoto-a.

Teksta nema mnogo, samo reči koje je Openhajmer davno izrekao

We knew the world would not be the same.
A few people laughed,
a few people cried.
Most people were silent.
I remembered the line from the Hindu scripture, the Bhagavad-Gita;
Vishnu is trying to persuade the Prince that
he should do his duty,
and to impress him,
takes on his multi-armed form and says,
'Now I am become Death,
the destroyer of worlds.'
I suppose we all thought that,
one way or another

 Zatvori oč, udahni duboko i prepusti se muzici...

 (Dalje)

Da li si ti jedna od osoba koja voli da bude posebna, druguačija. Koja ne voli da radi kako većina radi... I voli neobične stvari.. I neobične kućne ljubimce...

Evo nekoliko mojih preporuka. Video prezenacije su poređane redom koji sam naveo ljubimce:

malo žuto pile koje nije prešlo ulicu, riba koja živi u vodi, crna zmija, i dinosaurus.

U ovom slučajevima samo treba da budete otvorenog uma, i da ipak, makar pokušate da prihvatite, da i ova stvorenja mogu da budu cakani ljubimci koji vole da se maze

 Uživajte:)

 (Dalje)