Varya Kemi

Da li ste ekstremni u nečemu? Ili mislite da ste extremni? Ili se samo tako ponašate. Ono što ja mogu da priznam je da se ja lično, u nekim situacijama, ponašam veoma ekstremno. I uvek ću to da priznam.

Problem su samo baš te situacije. Kad sam ja to ekstreman? U principu, skoro uvek se rukovodim jednom izrekicom koju je Biblija ukrala od prethodnih religija i promovisala kao svoju. To je tzv zlatno pravilo koje glasi: Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čini tebi. To pravilo inače može dase malko drugačije kaže (što i nije baš ispravno): Čini drugome samo ono što drugi čini tebi. U ovakvom obliku pravilo jako podseća na, takođe biblijsku, izreku: Ko tebe kamenom, ti njega sekirom, samo što je blaža varijanta: Ko tebe kamenom i ti njega kamenom. Ko tebe Hlebom i ti njega Hlebom ili prevedeno na srpski: oko za oko, zub za zub.

Fora je što mnogi ljudi jednostavno ne primete kad se ponašaju ekstremno, i kad nekog povređuju. Za njih je savršeno normalno da urade nešto i smatraju da je to ok, samo zato što im se niko ne buni. A tu se krije drugi problem: ljudi se jako često ne bune na nepravde koje im se dešavaju. Postoje situacija kad se i ja ne bunim, jednostavno me mrzi i mnogo mi je lakše samo da odem a nekad zbog toga što se pravim isuviše dobar pa sam u fazonu da ne uvredim čoveka. Ali postoje situacije kad ne ćutim nikome. 

Ali kao i uvek, kad se neki problem u startu ne rešava, on samo eskalira. I postaje sve gori i gori... I na taj način sam ja postao esktremni protivnik duvana i pušenja istog. Dovoljna je bila samo jedna mala situacija da me natera da se promenim. Jedna veoma, za mene, stresna situacija.

Imao sam gosta u stanu (nije došao kod mene nego kod cimera), i gost je hteo da puši. Ja sam ga veoma lepo zamolio da ne puši jer sam bio bolestan (temperatura + upala grla) i zaista mi je smetao duvan, i dotični je rekao da nema problema. I ja sam samo izašao da pijem vodu i vratio se... o počeo sam se gušim u duvanskom dimu. Više nikad niko nije u mojoj sobi (imao sam docimere koje nisam mogao kontrolišem) a sada ni u stanu zapalio cigaretu. Nekad mi zaista nisu jasni ljudi koji na na sve molbe se ponašaju totalno suprotno i smatraju da su molbe izraz slabosti. 

Nekad zaista postoje ljudi kojima samo batinama možeš da nešto objasniš, a bez obzira koliko sam sposoban da opravdam skoro svaki ljudski postupak,  ovakvo ponašanje ne umem da shvatim.

Ista situacija je što neke komšije vole da pušenje u liftu. I jednom prilikom sam zamolio komšinku da izgasi cigaru i ona mi je rekla da se mene ne tiče to što ona puši i dunula mi dim u lice. Iskreno, bila mi je potrebna veoma velika samokontrola da je tada ne zgazim od batina. A samo da napomenem, da kad je toj komšinki trebala pomoć, jer nije imala pare za lekove (bolesna je inače dosta), u celoj zgradi ja sam jedini hteo da joj pomognem i dao sam njenom mužu pare da joj kupi šta joj bilo potrebno. Ispao sam magarac.

I sad neko neko meni kaže, zašto ja da budem dobar prema ljudima ako oni nisu dobri prema meni? Ja sam samo malko proširio celu priču i sve pušače strpao u isti koš. 

I tako sam ja postao ekstremista u ovom slučaju. Apsolutno ne opravdavam moje ponašanje, smatram da je jako loše. Smatram da je svaka generalizacija i svaki ekstremizam loš. Ali sam u mnogim situacijama jednostavno nemoćan i ne umem da rešim problem na neki normalan način. I dalje smatram da je sila poslednje sredstvo nesposobnog čoveka da reši neki problem, ali mi mali ljudi, nekad jednostavno nemamo izbora. 

Naravno, ovakvo ponašanje vodi nečem jos gorem. Ektremnoj primeni ekstremnih mera. Kad neko jednastavno nema granicu, i kad mu ekstremne mere postanu primarni način rešavanja problema. I veoma je teško postaviti granicu. I zato ja nekad samo trpim u sebi iako nisam osoba koja voli da trbi da me bilo ko maltretira :(. Ali, opet, šta ću.  Mi mali ljudi, nekad jednostavno nemamo izbora.