Moja pisanija i druge teme
Kao i uvek, poslovnično kasnim sa nekim stvarima. A nekad me zaista i mrzi da nešto uradim. Nekad samo nemam inspiraciju, kao što je pisanje postova na mom jadnom malom zapostavljenom blogu. Iskreno, nikad nisam voleo da pišem nesto, tj preciznije rečeno, ranije nisam nikad voleo da pišem.
Poeziju sam mrzeo, romane sam obožovao... ali nisam nikad ništa sam pokusao da napišem. Oduvek sam mislio da sam glup za to. Rođen kao totalni antitalenat. Sve dok jednom nisam napisao kratku sf priču na datu temu na ES-u. I, da naglasim, do zaključka da je priča bila dobra, nisam sam došao, rekli su mi ostali koji su je pročitali. Tad sam samo imao trenuti nalet inspiracije Bio sam čak i blago ushićen. Uradio sam nešto što nikad nisam znao
Kroz celu osnovnu školu i gimnaziju sam se provlačio sa jako lošim ocenam iz srpskog jezika. Moj najveći uspeh su bile trojke, i to verujem, poklonjene. U fazonu, šteta da imam keca ako već imam petice iz drugih predmeta. I to me je tokom godina jako ubijalo u pojam. Degradiralo me je. Govorilo mi je koliko pojma nemam, da sam nesposoban. Cela ta degradacija je kulminirala u gimnaziji, kad sam pitao nastavnicu srpskog zašto sam dobio keca na pismenom. Pitao sam je inace maltene plačnim tonom. Ona je pročitala dve rečenice mog sastava i proderala se na mane: "Jel sada shvataš zašto?" I gađala me je sa sveskom. Nikad nisam uspeo da izbrišem iz glave tu scenu. Čak je se i dan danas setim, kad god pomislim da nešto napišem.
Cela ta frustracija sa pisanjem je dovela do toga, da svaki put kad nesto napišem, molim nekog druga da mi kaže da li tekst imalo valja. I kad mi kaže da valja, ja mu kažem: "Što nisi iskren sa mnom, znam da ti se ne sviđa". Uvek sam io gubitnik, i dan danas se tako osećam. I verovatno će taj gorki osećaj zauvek ostati. Umreće tek kad i ja umrem.
Inače, nikad ali baš nikad, nijedan nastavnik nije čak ni pokušao da mi pomogne oko sastava. I da mi kaže šta to kod mene ne valja. Zašto ja ne umem da sastavim dve lepe rečenice. Ja znam da ne može svako da bude pisac, ali isto tako znam da je apsolutno svako sposoban da napiše makar jedno obično pismo. Tj grešim, svako bi mogao da bude sposoban da napiše jedno pismo bi ga neko naučio. Mene nije niko. Meni niko nije ni želeo da pomogne, a kamoli da je pokušao.
Pre možda godinu dan sam slučajno dobio inpiraciju za jednu pesmu. Imao sam veoma dobru inspiraciju, i napisao sam je za 10minuta. Zove se Jedno malo tužno kuče. Bio sam inače jako tužan. Dok sam pisao, reči su same dolazile. Ja ne znam da pišem po pravilu, ne znam da koristim rime, i ostale književne fore i fazone. Samo sam napisao ono što mi je u tom momentu palo na pamet. Bez imalo ulepšavanja. Shvatio sam da mi je pisanje pesama stvar koja me olakšava i smiruje. Kad sam jako besan, smiruje me kick box ili Soko Combat. Ali kad sam jako tužan i depresivan, nasilje ne pomaže. Imao sam potrebu da na drugaji način iskažem svoja osećanja. Poezija, ali jako tužna poezija, se tu savršeno uklopila.
I tako. Ne znam šta da kažem za kraj. Ako vas neki smislen kraj zanima, smislite ga sami. Ja volim da ljudi sami izvlače zaključke. Na taj način se dosta sazna o njima samima.
Ako vam se svidi neka moja pesmica, dajte mi neku lepu reč. To je nešto što mi jako nedostaje.
