Životinje čija me je smrt pogodila
Bio sam mali, jako mali. Deda je u podrumu uhvatio miša, i ubio ga. Ja sam ga uzeo, uvio u komad platna i šaputao mu da sada može da ustane. Da može da ode. Da ga ja čuvam
Bio sam mali, takođe jako mali. Komšija mi je dao malog goluba. Ja nisam shvatao da je on jako mali, isto kao i ja. I da još nije spreman da uči da leti. Pokušao sam da ga naučim... umro je, njegova smrt je ostavila ožiljak koji i dalje nosim
Bio sam malo stariji. Deda je uhvatio miša, još je bio živ, u mišolovci. Rekao je da mora da umre jer nam jede zimnicu. Ja sam ga uzeo i udavio. Kad je prestao da diše shvatio sam sta sam uradio. I dan dana posle više od 25godina, taj mali sivi miš je u mojoj glavi.
Bio sam jos stariji... igrao sam se među kamenjem. Gurnuo sam jedan kamen i on se otkotrljao i pao na jednog guštera i ubio ga je. Njegova krv još uvek teče ispred mojih očiju
Još malo sam porastao... voleo sam da pecam.. sa porodicom sam otišao na dojransko jezero. Otac mi je dao štap da pecam, i ja sam pecao i pecao i upecao jednu ribicu, al je ona isuviše progutala udicu. Otac je trgnuo strunu da je iščupa iz ribe, i iščupao joj je utrobu. Gledao sam kako umire. Gledam je jos uvek. Tad sam shvatio da smrt ne može da bude uživanje, i da ja nikako ne mogu da uživam u tome da ubijam. Shvatio sam mučenje drugih ne može da bude uživanje.Da ubijanje ne može da bude sport. Više nikad nisam čak ni dotakao štap sa pecenje
