Varya Kemi

ne mogu da odolim a da ne linkujem ovde ovako prelepo stvorenj. Definitivno mi liči na vanzemaljca :)

evo ga još jedan

Dugo sam mislio da kenguri žive samo na zemlji, i da trčkaraju i skakuću naokolo, dok jednom nisam saznao i jednu vrstu koja živi na drveću . Englezi ga zovu drveni kengur, ili kengur sa drveta... (tree kangaroo). I od svih vrsta koje sam video, ubedljivo je najlepši i najsimpatičniji.I zanimljivo mi je da može da, bez opasnosti da se povredi, skoci sa jedno 15-20metara visine na tlo...

Pogledajte video ove predivne životinjice. I samo da napomenem, da je i on pred istrebljenjem, zahvaljujući nama ljudima

Da li uopšte posedujete svest o ekologiji... o prirodi... o tome da ne živimo sami na ovoj planeti, da ne treba samo nama da bude dobro. I da ako je ostalima loše, to ne znači da je i nama dobro. Možda delimično možda ponekad.

Od 60-ih godina, pa na vamo, sve više jačaju raznieko pokreti, koji se bore za smanjenje zagađenosti, očuvanje šuma, prirode... Za smanjenje potrošnje fosilnih goriva koja važe za veoma velike zagađivače. Tu upadaju, i savršeno se uklapaju novi/stari vidovi pogona (tj goriva) za automobile i još neka druga vozila. U poslednje vreme se dosta razvijaju hibridni automobili, ali nadolaze i čisto električna vozila. 

Nekad su to zanimljiva prevozna sredstva, kao što je na primer Segway, a nekad jako dobro odrađena vozila marke Tesla (Tesla motors).

Kako dobro napreduje razvoj, trebali bi da budemo oduševljeni, srećni, zadovoljni. Sve je super. Umesto fosilnih goriva koristimo električnu energiju, koja ne zagađuje. Koja se lako dobija, obnovljiva je, postoje sve bolje baterije. Električni motori iskoriste jako veliki  procenat energije koja im se da, čak i do 90%. Čisto za poređenje, motori sa unutrašnjim sagovanjem imaju efikasnost 10-30% (zavisi kako se posmatra i zavisi kako koji motor). Sve ostalo se gubi. A to su ogromni globalni gubici energije. 

I ovo zvuči tako idilično i super... Ali... Na žalost uvek ima neko ali. U ovom slučaju to je izvor te električne energije potrebne za kola. Neki su jako neefikasni, neki strašno zagađuju, neki su jako skupi.

1) Hidro elektrane. Super fora, čista energija, obnovljiva energija... ekološka i zelena. A da li je zaista tako? Katastrofalan uticaj na lokalni živi svet. Đerdap je na primer, istrebio skoro sve (ako ne i sve) vrste jesetri koje su se mrestile u Dunavu. A bilo je vrsta koje su teške i preko 1000kg. U nekim krajevima planete dolazi do povećanja temperature, i samim tim će da se smanji nivo reka i jezera i količina tekuće vode.To znači da ova energija baš i nije obnovljiva. A nije ni ekološka. Efikasnost je i do 85%. A i vode nema baš dovoljno uvek...

2) Termoelektrane: Mislim da su one primer zagađivača. Ali jako bitno, mogu da se naprave bilo gde. Tamo gde nema vode, vetra, sunca... I da naponem, otpad iz termoelektrana je često nisko radioaktivan... Efikasnost im je oko 30-40%

3) Solarne elektrane. Svetski rekord efikasnosti je oko 40%, i to sa jako dobrim koncentratorima. Obično je oko 15%, tako da je ta energija jako skupa, i zahteva velike subvencije. Zbog niske efikasnosti, pogodna je samo za male sisteme, pogotovo za grejanje vode. Velike solarne elektrane zauzimaju jako veliki prostor i imaju jako veliki negativan uticaj na lokalnu klimu. Tako da nisu bas prirasle prirodi za srce. Rade samo danju, ali je izvor energije jako dugovečan. Barem se svi nadamo tome

4) Vetrenjače - takođe veliki sistemi menjaju lokalnu klimu, a ako bi pravili baš gigantske sisteme, promenili bi tok i inteziter vetra, i samim tim bi došlo do velikih  gubitaka, i jako velikog negativnog uticaja na prirodu. Efikasnost oko 40%.

 i tako dalje i tako dalje. Nema potrebe da navodim sve sisteme. U svakom slučaju ako ne bude ništa sa termonuklarnim elektranama, crno nam se piše. Upotreba električnih vozila će drastično da poveća zahteve za električnom energijom, koju ili nećemo moći da proizvedemo ili ćemo da uništimo prirodu, samo ovaj put na malo drugačiji način. 

 I na kraju, opet se sve svede na onu čuvenu: ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se. Sta god da se desi, biće loše ba globalnom planu. 

Možda će nam bude bolje, onog momenta kad čovečanstvo (ali celo), shvati da je čovečanstvo bitno. A ne jedinka. Jedinka dođe i ode... A ljudska rasa je ta koja treba da živi i dalje. 

Flaširana voda je jedan od fenomena, koji mi odavno oduševljava. Mnogi krajevi Srbije imaju dobru i kvalitnu vodu iz vodovoda, tzv. česmovaču. Na primer, Niš se hvali da ima najbolju i najkvalitetniju vodu u celoj Srbiji. Mnogi stanovnici se time ponose i to ističu kao jednu od dobrih strana Niša. Pa zašto onda kupuju flaširanu vodu?

Ljudi masovno kupuju flaširanu vodu. Vodu ubačenu u plastične flaše... Flaše koje završe na đubrištu. Najgore od svega je sto se ogroman procenat tih flaša ne reciklira, a plastika je ekstremno otporna na uslove koje vladaju u prirodi, i u neizmenjenom obliku može da izdrži jako jako dugo. 

Jedna od najvećih ironija u flaširanoj vodi, je da se često puni vodom iz vodovoda... Kod nas ovo nije toliko uzelo maha, koliko u nekim drugim državama. 

Kako uopšte shvatiti smisao ovoga... i uopšte smisao čovekovih dela

 (Dalje)

Da li se iko seća da nasi roditelji i babe i dede, nisu koristili skoo uopšte plastične kese kad idu u prodavnicu, nego platnene, tako zvane cegere (http://ceger.rs). Danas toga više nema, mada eto ja sam počeo da ih koristim, i kad god u prodavnici kažem da neću kesu, prodavačice me čudno pogledaju i oduševe kad vide da imam ceger sa sobom. 

Da li i ti koristiš ceger ?

Da li prosečan čovek u Srbiji zna ko su to: bradani, beloglavi supovi, kanje... ?

Da li prosečan čoveku Srbiji zna da navede jednu jedinu ugroženu životinjsku ili biljnu vrstu? Da li je tog čoveka uopšte briga za to. Ovo nije pitanje, ovo je odgovor da nije. Napisao sam ekološki post na blogu, i čitalac je napisao komentar: "Uh, baš sam se potresao". Kako neko tako nešto može i da pomisli

Da li je čovek svestan da nestanak nekih vrsta mogu da izazovu jako veliki poremećaj. Kao primer može da se ume Kina. Mao Ce Tung je jednom izjavio da su vrapci štetni po domaću poljoprivredu i da jedu useve. Kinezi ko Kinezi su poslušali svog vođu. I BUKVALNO istrebili sve vrapce u Kini zato što jedu useve. I onda su shvatili šta ti vrapci jedu. I da ne jedu useve, nego insekte koji jedu te useve. A onda je taj isti vođa naredio masovni uvoz tih istih vrabaca. Jedna velika kobna greška.

Mi Srbi smo istrebili mnoge vrste. Vukova baš i nema tako mnogo kao što neki misle. Oni isto spadaju u ugrožene vrste u Evropi (verovali ili ne). Vratili smo, nekako, dabrove u Vojvodinu i prve reakcije ljudi koji su žive u blizini je da ih treba ponovo istrebiti, jer su štetočine. I vrabci su bili.

Da li znate da su Srbi ubijali orlove lešinare (konkretno bradane) jer su ih optuživali da ubijaju ovce. Čak negde postoji i verovavanje da odnose malu decu. Proglasili su ih za štetočine baš kao što su i vrabci bili. Danas ih više ne ubijaju zato, shvatili su da ti lešinari jedu mrtve životinje koje mogu biti izvor zaraze. Ali... ubijaju vukove i pse lutalice (to su psi koji su ti isti ljudi čuvali i onda oterali, pa proglasili štetočinama) jer im nanose štetu stoci. Nešto mi nije poznato da su ovce u izumiranju. Ali vukovi jesu. I da, ovde je zanimljivo kako ti dobri ljudi žele da ubiju vukove. Otrovima. Tako što ubiju neku svoju životinju i otruju je kreozanom ili strihninom. I čekaju da je pojede vuk koji nije lešinar i koji ne jede mrtve životinje nego samo one koje sam ulovi i ubije. Posledica: vuk sit, ljudi srećni, ovce na broju, orlovi mrtvi. Samo se oni hrane lešinama. I nastradaju ni krivi ni dužni, a više nisu štetočine, kao sto vrabci bili.

Ubijaju orlove, ubijaju sove, ma ubijaju sve što vide. Ubijaju prirodu. A niko se ne obazire na to. 

Sad cu izjavim nešto što će mnogi da jako loše prihvate i biću osuđen od nekih, ali briga me. Kad su oni poginuli oni iz Velikog brata, to je bila tema dana i nedelje svigde, svi su ih kao žalili, mada su ih već do sada zaboravili. A jedini koji su na gubitku zbog njihove smrti su: njihova porodica (izgubili su ljude koje vole) i Eemotion sa B92 (izgubili su profit). Kad budemo pobili sve orlove, sove, zmije i ostale životinje koje ne jedemo i od kojih ne pravimo bunde, na gubitku će da budu svi ljudi i taj gubitak će se osetiti i te kako. Baš kao što su Kinezi osetili gubitak vrabaca.

Da li će kod nekad da bude tema dana neka smrt koju smo mi ljudi izazvali u prirodi. Da li će nekad ljudi da pričaju o tome. Da li će neka ekološka katastrofa (sem ako ljudi ne stradaju odmah na početku) da izazove zgražavanje običnog čoveka. 

Da li se još negde može desiti da ministar (ona kapitalna seljačina kojoj ne želim da pominjem ime) zabrani rušenje protiv zakonito podignutih objekata u sred nacionalnog parka. Da li se još negde može desiti da javna ličnost (muzičar iz darkwood dub-a) na pitanje da li njihov koncert na Velikom Ratnom Ostrvu ugrožava ptice koje se tu gnezde, odgovori sa: "baš me briga, bitan  je provod za ljude". I Kinezi su to mislili pre nego što su istrebili sve vrabce.

 I ko je onda štetočina: čovek ili priroda

Naleteo sam na sajt Ekološkog pokreta Vrbasa, i samo želim da ovom prilikom prenesem njihovu misiju i na mom blogu, i za sve one koji žele da pomognu Vrbasu u borbi protiv idiota koji nas truju i političara koji su totalni ravnodušni (ili neobavešteni ili samo znaju da voze buldožere), pridružite se. Ako ste blizu Vrbasa, pomozite im. Nemojte da razmisljate po principu: ja sam jedan, šta ja mogu da uradim. Imajte uvek ovu misao na umu: JA mogu da ih zaustavim! JA mogu da ih sprečim! I JA sam bitan! I JA se pitam!

U potpunosti prenosim tekst sa sajt http://www.ekovrbas.net 

Prenosim ovde samo deo vesti koju je objavila Beta:

Preti istrebljenje ribe 1. april 2007. | 13:36 | Izvor: Beta Kladovo -- Zbog krivolova u vreme mresta, na Dunavu kod Kladova postoji opasnost od istrebljenja ribljeg fonda. To je izjavio član Upravnog odbora organizacije sportskih ribolovaca "Gibort" u Kladovu Dejan Kotarčić

Non stop čitam vesti o masovnom uništavanju životinja, o totlanoj destrukciji prirode. I nigde ne vidim reakciju nadležnoj organa. Sve je nešto blago, šturo, nežno... Kao da ne smeju nekog da uvrede. Pa gde je sada neobavešteni da kaže: DOSTA! DOSTA JE BILO! HOĆU DA SVI BUDU UHAPŠENI. DA SVI BUDU DRASTIČNO KAŽNJENI. Gde je on sada. Gde je sada bagerista. Briga njega za nas. Briga njega i za sebe. 

Kad treba da se  trpa sebi u džep svi su tu. Kad treba da se pozira za TV svi su tu. Kad je telekom srbije kupio  telekom srpske, svi su tu.

A kad mene ubijaju, gde su tada. Kad ja umirem, gde su tada... Želim da živim, želim i drugi da žive... Želim malo sreće u životu.

Šta treba da se desi da neko bude obavešten. Da li iko ovde shvata, da ako pobijemo svu ribu, ako pobijemo sve ptice, svo drveće posečemo... Pa ni mi nećemo mnogo dugo živeti. Ne živi se od dana za sutra. Ne budimo defetisti. Imamo pravo na život. 

Tražim drakonske mere za moje ubice. Tražim smrt za one koji meni žele smrt. 

Ovo se svih nas tiče. Ovo nije problem samo gradova koji i ljudi koji žive pored Dunava. Ovo je problem svih nas. Nemojte da nas starost pita gde nam je bila mladost. Šta smo uradili kad smo mogli nešto da uradimo. Ustanimo! Pobunimo se! Moramo da se čujemo, da urlamo, da vičemo i pokažemo da hoćemo da se prestane sa uništavanjem prirode i totalnim istrebljenjem.

Riba ne može da plače. Ali možemo mi da plačemo nad mrtvom rekom

Reka ne može da vrišti od bola. Ali mi, ljudi, možemo da patimo

Priroda ne može da kaze: pobogu, pustite i mene da živim. Život je lep. Želim ga. Imam i ja svoja prava.  

 Dok sam pisao ovaj post, počele su suze da mi idu. I ne znam da li ću ikad moći da osetim nešto lepo kad odem u prirodu. Da osetim da je i ona srećna. Pomozite joj. Ona nam je dala život. A Život je nešto najlepše što se desilo u ovom Univerzumu. Nemojte da uništimo ono što nas je stvorilo. 

In these the world we open
So much to lose and save
To light the brightest beacon
And the rose of love will bleed
And the razor mountains fade
And the day is cursed in shame

Čitam vest na B92 o procesu protiv Slobodan Plećaša iz Leštana (osumnjičen je da je u Leštanima putem vukao živog psa, vezanog za kuku na zadnjem delu vozila. Kako je utvrđeno, životinja je prethodno bila surovo fizički zlostavljana), i nadam se da će konačno da počne i zakon o zaštiti životinja da se poštuje i da se kažnjavaju monstrumi koji to rade. Ova vest jeste matora (nekolko dana), ali me je podsetila na neke događaje kojima sam bio svedok.

Event No. 1: Prolazim ulicom pored dvorišta i vidim klinca (manje od 7g) kako bukvalno baca malo mače u vazduh i pušta ga da tresne o zemlju. Imalo li je imalo ljudskosti u tom detetu. 

Event No. 2: Ispred zgrade mojih roditelja sam počeo da vičem na klinca koji je bukvalno KAMENOVAO goluba na zemlji. Golub je pokušavao da pobegne i bio je sav krvav. Klinac je isto dete, ako je možda 1. ili 2. razred osnovne. Dok je zlostavljao goluba, imao je blaženu facu, videlo se da uživa. Da li je tako nešto moguće da se dešava. Kuda ide ovaj svet. Imalo li je imalo čovečnosti u tom detetu.

Event No. 3: Park i dečije igralište iza moje zgrade. Deda i baba u sred bela dana, pred decom koja su izašla da se igraju, su izneli prase i zaklali ga. Što je najgore, nisu ni znali to da urade, prase je umiralo oko 10min. Završili su, i otišli. Krv su ostavili deci. 

Event No. 4:  Opet zgrada mojih roditelja: Ima malo dvorište iza zgrade, a posle dvorišta je jedan prolaz između 2 zgrade koji vodi direktno na najveću niška ulicu, tzv. Bulevar. Imalo je jedno lepo drvo koje je tačno, leti, zaklanjalo pogled prema ulici i davalo malo mira i tišine. Davalo je malo senke, tako neophodne u letnjim žegama. Davalo je deci mesto za igru. Ali neee. Ne može to tako. Reče jedan muški matori baksuz iz zgrade mojih roditelja. Zvao je komunalno preduzeće, rekao je da je predsednik kućnog saveta (što nije), i tražio da dođu i iseku to drvo. Kad su moji roditelji pitali, zašto? Kako mu je to drvo smetalo? Odakle mu pravo? Rekao je da mu drvo zaklanja pogled na ulicu, i da je njemu pogled na taj bulevar mnogo lep, i da uživa da ga gleda u asfalt i beton, i hilljade automobila dnevno. Taj matori baksuz je crkao posle 6 meseci. A drveta nema i dalje. Dok je bio živ, sekao je mladice koje su izbijale iz panja, da drvo ne bi opet poraslo. 

Nisam pametan da komentarišem ove događaje, ja jednostavno ne mogu tako nešto da prihvatim. Ne mogu da shvatim. Samo me je još jača tuga pritisla, žal i tuga za našim svetom.

Kakva nas budučnost čeka sa stepenom zagađenja koji smo postigli? Da li će nam deca poživeti da se igraju sa svojom decom? Da li će naša deca prokleti dan kad smo se mi rodili?

Da li ćemo jednog dana, moći da kažemo da smo srećni, ali zaista srećni. Ja se pitam da li ću ikad imati jedan mali trenutak sreće. Ne mislim na neke male, lokalne trenutke, koji nam samo izazovu trenutnu euforiju. Nije sreća ako smo samo mi srećni. Sreča je tek kas smo svi srećni.

Da li  deca iz sledećih gradova žale što su se rodila.

• Chernobyl, Ukraine
• Dzerzhinsk, Russia
• Haina, Dominican Republic
• Kabwe, Zambia
• La Oroya, Peru
• Linfen, China
• Maiuu Suu, Kyrgyzstan
• Norilsk, Russia
• Ranipet, India
• Rudnaya Pristan/Dalnegorsk, Russia

I kad se samo setim šta se desilo u Pančevu, i da je evo sve to zaboravljeno. Niko više i ne priča o njima. Da li možete da poverujete da postoje ljudi koji pate daleko više nego naši sugrađani iz Pančeva. Da li ćemo čekati da i Pančevci više pate, pre nego zaista nešto uradimo.

Pogledajte ovi listu. Pogledajte je, i zapitajte se. Da li ste vi nešto učinili da VAMA bude bolje. Da VAMA vazduh bude zdraviji. Ali i VAŠOJ deci.

Da li treba da nam se desi katastrofa i to pred parlamentarne izbore, pa da tek onda neko nešto učini. 

Pogledajte listu. Zatvorite oči. I zamislite. Zamislite svu jad i čemer. Zamislite sav taj bol. Svu tu patnju. Osetite je. Tek tada, možda, shvatite, da nas sve čeka sudbina smrti, koja će nas zadesiti jer ne čuvamo svoju Planetu.

Shvatite, iz svoje kože ne možemo pobeći. Sa svoje Planete, ne možemo pobeći. Zagađenje se ne može ignorisati.

Pitanje koje sebi postavljam, jos od kako sam postao svestan sveta oko sebe, je kako promeniti ljude. Kako promeniti svest onih koji me okružuju i koji jednostavno se totalno pasivno ponašaju prema onima koji nas uništavaju. Čitam informaciju o jednoj od novijih akcija Green Peace-a vezanu za proizvođača čuvenog brenda Kleenex. U pitanju je Kimberly-Clark Korporacija, najveći svetski prozvođač papirnatih maramica. Problem sa njima je što ogromnu količinu maramica proizvode od svežeg drveta ne od recikliranog materijala (kao što radi na primer Cascades, USA). Čisto da dočaram razliku: Cascades skoro 97% maramica pravi od recikliranog otpada, a Kimberly-Clark samo 29%. Jedna maramica jesta mala, ali treba uzeti u obzir da je samo 2005-e Kimberly-Clark potrošio 3.1 metričkih tona drveta (i to samo iz kanadskih šuma). To je ogromna količina stabala koja se neće tako brzo obnoviti, ako se ikad i obnovi. 

Ja znam da ja sam ništa ne mogu da uradim povodom ovoga, ali svi zajedno možemo. Moramo da se borimo svim sredstvima, inače naša deca neca imati budućnost, ako uopste budu imali i sadašnjost.

Nije problem u pravljenju maramica, problem je sto sve to mogu da prave od recikliranog materijala. Ali oni to ne žele, iz ko zna kog razloga.

Ponekad je dovoljno da shvatite da imamo ogroman problem.  Mnogi će reći da je Kanada daleko, ali mi imamo isto problem sa preteranim uništavanjem šuma. Borimo se protiv toga, samo zajedno možemo uspeti. 

Za originalni tekst o Kimberly-Clark Korporaciji kliknite ovde