Kako lepo robotika napreduje. Kad se posmatra ovako u losoj rezoluciji, i da se ne vide noge, niko ne bi provalio da je ovo robot.
Za sve ljubitelje rototike, uživajte u plesu HRP-4C :)
Ovo je priča koju nikad nisam ispriča javno. Tu i tamo sam po nekom ispričao i svi su se samo šokirali, al priča nikad nije dospela dalje od tog večernjeg prepričavanja uz vatru. Da li ćete da verujete ili ne, to je vaša stvar. Šta će da zaključite na kraju ove kratke priče... opet je vaša stvar. Ja ću samo da ispričam priču.
Aj prvo na početku jedno malo pojašnjenje. Da znate o čemu se radi i da znate gde se radnja odigrava. I da odmah naglasim, imena aktera se više ne sećam. Nisam se ni trudio da ih zapamtim ili zapišem. Iskreno, nije moj posao.
Pored Niša se nalazi jedno mesto Toponica (ima ih dve, al ne bitno), i tu se nalazi ustanova koju ljudi kratko i jednostavno zovu Ludnica. Stručni naziv nije bitan, a i isuviše je dugačak.
Pre nekoliko godina kad je došlo moje vreme da odslužim dug svojoj domovini (nikad nisam znao šta joj dugujem, ali ok) izabrao sam da idem u civilnu službu i poslali su me u tu ludnicu. I moram reći da nije bilo previše ludo tamo, ali je bilo par događaja za pamćenje. Ja sam vrlo brzo po dolasku tamo završio u tzv (muškom) D odeljenju za produženi psihijatrijski tretman (tu su doživotni pacijent: šizofreničari na primer). Moj zadatak je bio da animiram pacijente (tj da se igram sa njima). To je jedna stara kuća, mračna iznutra. .
Mirisi su bilo predivni. Smrad se bukvalno uvlačio u kožu. To nije neki smrad neki smeta, koji tera na povraćanje. Bez problema se može izdržati. Al je veoma težak miris, i koža mi je od prvog dana poprimila dotični. Čak ni kupanja sa kilo sapuna nisu uspevala da speru taj odvratni miris.
Enterijer je isto bio predivan. Sve matoro. Sve mračno. Sve sivo. Bukvalno ubija u pojam
Higijena: dovoljno je da kažem da sam bio obavezan da perem ruke sredstvom za dezinfekciju svaki put kad izađem u hodnike
Svoje vreme sam provodio u sobi sa tehničarima i bolničarima. Ona se uvek zaključavala iznutra, i pacijentima je bio strogo zabranjen ulazak.Jedno 50% vođenih razgovora je bilo o seksu. Svi vicevi su bili o seksu. Oni tamo samo o tome pričaju, ne znaju ni za jednu drugu temu.
Sve u svemu, odlična atmosfera za unapređenje nečijeg psihičkog stanja. Savršeno opušta.
Ah daa, svi pacijenti su redovno morali da uzimaju lekove. Neki su čak uzimali lepinex i slične lekove koji apsolutno inhibiraju svaku volju kod ljudskog bića.
Dan prvi: sa bolničarem se vraćam sa sprata u prizemlje. Ispred nas, naslonjen na zid, stoji najmlađi pacijent tamo (oko 30god). Miran ko bubica, nešto priča sam sa sobom. Ubija dosadu. Ne gleda nigde, totalno pogubljen. Prolazimo sa njegove desne strane i bolničar odjednom sa jako velikom snagom, udara pacijenta pesnicom u stomak. On samo zakmeči i nastavlja da ćuti. Osetio sam bol u njegovom pogledu. Pogledao sam tupo bolničara, i on mi je samo rekao: (prim.prev. pacijenti) moraju da znaju ko je gazda.
Verujte mi, lekovi koje pacijenti uzimaju apsolutno ubijaju svaku volju kod bilo kog ljudskog bića.
Dan drugi: bolničar mi je rekao da ako želim mogu da dođem sledeće noći da odradim noćnu smenu. Sestra koja tada radi se (citaram) jebe sa svakim. Odličan seks.
Dan treći: bolničari mi obećavaju da ćemo malo da vežbamo kick box. Dobro je formu. Nije mi palo na pamet da ih pitam, sa kim ćemo da vežbamo
Dan četvrti: Idemo u jutarnju vizitu. Vizita je sasvim normalna, sem što je jednom pacijentu fali pola uveta (bukvalno). Svi pacijenti su mirni, i samo pričaju sami sa sobom, uglavnom nesposobni da odgovaraju na pitanja. Svi izlazimo iz spavaone kad mi jedan od bolničara istrčava i zove me da se vratim. Tiho mi saopšti: dođi da vidiš kick box. Ja ulazim i vidim 2 bolničara kako brutalno prebijaju jednog pacijenta. Šutiraju ga. On samo ćuti.
Peti dan: odlučio sam da napustim ludnicu, da ne poludim i ja.
Šesti dan: podneo sam zahtev za premeštaj i poslali su me kod vojnog psihijatra na evaluaciju. Ispričao sam joj ovu priču i ona mi je rekla da sam nešto pogrešno video.
Sedmi dan: Sa mišljenjem psihijatra završavam pred vojnu komisiju, i vojni psiholog, kad čuje moju priču mi kaže (citiram): Ti si pizda... nisi muško
Osmi dan sam završio na hirurgiji u Nišu.
Jedna mala morbidna sitnica. Dok sam bio u Ludnici, jednog dana sam čitao novine od tog dana. I pročitam jednu malu vest koja kaže da su pacijenti u nekoj francuskoj ludnici, med. sestri kašikom odsekli glavu!!!. Osećao sam se tako ispunjeno
I tako. To je moja priča
Da li ste ekstremni u nečemu? Ili mislite da ste extremni? Ili se samo tako ponašate. Ono što ja mogu da priznam je da se ja lično, u nekim situacijama, ponašam veoma ekstremno. I uvek ću to da priznam.
Problem su samo baš te situacije. Kad sam ja to ekstreman? U principu, skoro uvek se rukovodim jednom izrekicom koju je Biblija ukrala od prethodnih religija i promovisala kao svoju. To je tzv zlatno pravilo koje glasi: Ne čini drugome ono što ne želiš da drugi čini tebi. To pravilo inače može dase malko drugačije kaže (što i nije baš ispravno): Čini drugome samo ono što drugi čini tebi. U ovakvom obliku pravilo jako podseća na, takođe biblijsku, izreku: Ko tebe kamenom, ti njega sekirom, samo što je blaža varijanta: Ko tebe kamenom i ti njega kamenom. Ko tebe Hlebom i ti njega Hlebom ili prevedeno na srpski: oko za oko, zub za zub.
Fora je što mnogi ljudi jednostavno ne primete kad se ponašaju ekstremno, i kad nekog povređuju. Za njih je savršeno normalno da urade nešto i smatraju da je to ok, samo zato što im se niko ne buni. A tu se krije drugi problem: ljudi se jako često ne bune na nepravde koje im se dešavaju. Postoje situacija kad se i ja ne bunim, jednostavno me mrzi i mnogo mi je lakše samo da odem a nekad zbog toga što se pravim isuviše dobar pa sam u fazonu da ne uvredim čoveka. Ali postoje situacije kad ne ćutim nikome.
Ali kao i uvek, kad se neki problem u startu ne rešava, on samo eskalira. I postaje sve gori i gori... I na taj način sam ja postao esktremni protivnik duvana i pušenja istog. Dovoljna je bila samo jedna mala situacija da me natera da se promenim. Jedna veoma, za mene, stresna situacija.
Imao sam gosta u stanu (nije došao kod mene nego kod cimera), i gost je hteo da puši. Ja sam ga veoma lepo zamolio da ne puši jer sam bio bolestan (temperatura + upala grla) i zaista mi je smetao duvan, i dotični je rekao da nema problema. I ja sam samo izašao da pijem vodu i vratio se... o počeo sam se gušim u duvanskom dimu. Više nikad niko nije u mojoj sobi (imao sam docimere koje nisam mogao kontrolišem) a sada ni u stanu zapalio cigaretu. Nekad mi zaista nisu jasni ljudi koji na na sve molbe se ponašaju totalno suprotno i smatraju da su molbe izraz slabosti.
Nekad zaista postoje ljudi kojima samo batinama možeš da nešto objasniš, a bez obzira koliko sam sposoban da opravdam skoro svaki ljudski postupak, ovakvo ponašanje ne umem da shvatim.
Ista situacija je što neke komšije vole da pušenje u liftu. I jednom prilikom sam zamolio komšinku da izgasi cigaru i ona mi je rekla da se mene ne tiče to što ona puši i dunula mi dim u lice. Iskreno, bila mi je potrebna veoma velika samokontrola da je tada ne zgazim od batina. A samo da napomenem, da kad je toj komšinki trebala pomoć, jer nije imala pare za lekove (bolesna je inače dosta), u celoj zgradi ja sam jedini hteo da joj pomognem i dao sam njenom mužu pare da joj kupi šta joj bilo potrebno. Ispao sam magarac.
I sad neko neko meni kaže, zašto ja da budem dobar prema ljudima ako oni nisu dobri prema meni? Ja sam samo malko proširio celu priču i sve pušače strpao u isti koš.
I tako sam ja postao ekstremista u ovom slučaju. Apsolutno ne opravdavam moje ponašanje, smatram da je jako loše. Smatram da je svaka generalizacija i svaki ekstremizam loš. Ali sam u mnogim situacijama jednostavno nemoćan i ne umem da rešim problem na neki normalan način. I dalje smatram da je sila poslednje sredstvo nesposobnog čoveka da reši neki problem, ali mi mali ljudi, nekad jednostavno nemamo izbora.
Naravno, ovakvo ponašanje vodi nečem jos gorem. Ektremnoj primeni ekstremnih mera. Kad neko jednastavno nema granicu, i kad mu ekstremne mere postanu primarni način rešavanja problema. I veoma je teško postaviti granicu. I zato ja nekad samo trpim u sebi iako nisam osoba koja voli da trbi da me bilo ko maltretira :(. Ali, opet, šta ću. Mi mali ljudi, nekad jednostavno nemamo izbora.
Bio sam mali, jako mali. Deda je u podrumu uhvatio miša, i ubio ga. Ja sam ga uzeo, uvio u komad platna i šaputao mu da sada može da ustane. Da može da ode. Da ga ja čuvam
Bio sam mali, takođe jako mali. Komšija mi je dao malog goluba. Ja nisam shvatao da je on jako mali, isto kao i ja. I da još nije spreman da uči da leti. Pokušao sam da ga naučim... umro je, njegova smrt je ostavila ožiljak koji i dalje nosim
Bio sam malo stariji. Deda je uhvatio miša, još je bio živ, u mišolovci. Rekao je da mora da umre jer nam jede zimnicu. Ja sam ga uzeo i udavio. Kad je prestao da diše shvatio sam sta sam uradio. I dan dana posle više od 25godina, taj mali sivi miš je u mojoj glavi.
Bio sam jos stariji... igrao sam se među kamenjem. Gurnuo sam jedan kamen i on se otkotrljao i pao na jednog guštera i ubio ga je. Njegova krv još uvek teče ispred mojih očiju
Još malo sam porastao... voleo sam da pecam.. sa porodicom sam otišao na dojransko jezero. Otac mi je dao štap da pecam, i ja sam pecao i pecao i upecao jednu ribicu, al je ona isuviše progutala udicu. Otac je trgnuo strunu da je iščupa iz ribe, i iščupao joj je utrobu. Gledao sam kako umire. Gledam je jos uvek. Tad sam shvatio da smrt ne može da bude uživanje, i da ja nikako ne mogu da uživam u tome da ubijam. Shvatio sam mučenje drugih ne može da bude uživanje.Da ubijanje ne može da bude sport. Više nikad nisam čak ni dotakao štap sa pecenje
Pre nekoliko meseci su me pozvali da održim motivaciono predavanje na temu: Zašto raditi u IT industriji na Visokoj tehničkoj školi u Nišu. Ortak mi je pomogao sa inspiracijom, ja sam sastavio prezentaciju, smislio o čemu ću da pričam. Bio sam jako siguran da ću da budem jasan.
Otišao sam tamo i odradio posao na najbolji mogući način. Nisam zamuckivao, govorio sam ne mnogo brzo, davao sam praktične primere, nisam koristio poštapalice u govoru.. I posle predavanja sam bio u fazonu: veni, vidi, vici. Čak su mi prišla dva studenta da mi postave pitanja. Jedan od njih se i zaposlio posle toga kod mene.
Bio sam srećan. I asistent iz škole koji mi je slušao je rekao da sam zaista bio inspirativan, čak i njemu. I da je čuo od studenata pozitivne reakcije i dogovorili smo se da dođem opet i održim jos predavanja. Eh.. klasična idila jednog idealiste koji želi da nešto promeni. I tako sam živeo i ziveo... i skoro negde, naleteo sam na jednog dečka koji mi je rekao reči, koje ću sada pokušati da citiram:
"Hteo bih da se bavim programiranjem a tebe sam slusao sam kad si držao predavanje u VTŠ, mada nisam shvatio šta si hteo da kažeš."
U mojoj glavi je nastao momentalni apsolutni haos i razočarenje. Da li ja uopšto mogu da uradim ono što bih želeo? Dali mogu da motivišem ikoga da uradi nešto?
Njegove reči su me momentalno podsetile na staru etrursku poslovicu: Čudo jedno, kako jedna obična atomska bomba može čoveku da upropasti čitavo veče
Kao i uvek, poslovnično kasnim sa nekim stvarima. A nekad me zaista i mrzi da nešto uradim. Nekad samo nemam inspiraciju, kao što je pisanje postova na mom jadnom malom zapostavljenom blogu. Iskreno, nikad nisam voleo da pišem nesto, tj preciznije rečeno, ranije nisam nikad voleo da pišem.
Poeziju sam mrzeo, romane sam obožovao... ali nisam nikad ništa sam pokusao da napišem. Oduvek sam mislio da sam glup za to. Rođen kao totalni antitalenat. Sve dok jednom nisam napisao kratku sf priču na datu temu na ES-u. I, da naglasim, do zaključka da je priča bila dobra, nisam sam došao, rekli su mi ostali koji su je pročitali. Tad sam samo imao trenuti nalet inspiracije Bio sam čak i blago ushićen. Uradio sam nešto što nikad nisam znao
Kroz celu osnovnu školu i gimnaziju sam se provlačio sa jako lošim ocenam iz srpskog jezika. Moj najveći uspeh su bile trojke, i to verujem, poklonjene. U fazonu, šteta da imam keca ako već imam petice iz drugih predmeta. I to me je tokom godina jako ubijalo u pojam. Degradiralo me je. Govorilo mi je koliko pojma nemam, da sam nesposoban. Cela ta degradacija je kulminirala u gimnaziji, kad sam pitao nastavnicu srpskog zašto sam dobio keca na pismenom. Pitao sam je inace maltene plačnim tonom. Ona je pročitala dve rečenice mog sastava i proderala se na mane: "Jel sada shvataš zašto?" I gađala me je sa sveskom. Nikad nisam uspeo da izbrišem iz glave tu scenu. Čak je se i dan danas setim, kad god pomislim da nešto napišem.
Cela ta frustracija sa pisanjem je dovela do toga, da svaki put kad nesto napišem, molim nekog druga da mi kaže da li tekst imalo valja. I kad mi kaže da valja, ja mu kažem: "Što nisi iskren sa mnom, znam da ti se ne sviđa". Uvek sam io gubitnik, i dan danas se tako osećam. I verovatno će taj gorki osećaj zauvek ostati. Umreće tek kad i ja umrem.
Inače, nikad ali baš nikad, nijedan nastavnik nije čak ni pokušao da mi pomogne oko sastava. I da mi kaže šta to kod mene ne valja. Zašto ja ne umem da sastavim dve lepe rečenice. Ja znam da ne može svako da bude pisac, ali isto tako znam da je apsolutno svako sposoban da napiše makar jedno obično pismo. Tj grešim, svako bi mogao da bude sposoban da napiše jedno pismo bi ga neko naučio. Mene nije niko. Meni niko nije ni želeo da pomogne, a kamoli da je pokušao.
Pre možda godinu dan sam slučajno dobio inpiraciju za jednu pesmu. Imao sam veoma dobru inspiraciju, i napisao sam je za 10minuta. Zove se Jedno malo tužno kuče. Bio sam inače jako tužan. Dok sam pisao, reči su same dolazile. Ja ne znam da pišem po pravilu, ne znam da koristim rime, i ostale književne fore i fazone. Samo sam napisao ono što mi je u tom momentu palo na pamet. Bez imalo ulepšavanja. Shvatio sam da mi je pisanje pesama stvar koja me olakšava i smiruje. Kad sam jako besan, smiruje me kick box ili Soko Combat. Ali kad sam jako tužan i depresivan, nasilje ne pomaže. Imao sam potrebu da na drugaji način iskažem svoja osećanja. Poezija, ali jako tužna poezija, se tu savršeno uklopila.
I tako. Ne znam šta da kažem za kraj. Ako vas neki smislen kraj zanima, smislite ga sami. Ja volim da ljudi sami izvlače zaključke. Na taj način se dosta sazna o njima samima.
Ako vam se svidi neka moja pesmica, dajte mi neku lepu reč. To je nešto što mi jako nedostaje.
