Japanac i ukradeni bicikl
Čujem ovih dana da su nekom jadnom Japancu ukrali biciklu u Beogradu. Što samo po sebi nije ni malo čudno, jer se bicikle stalno kradu. i sve bi bilo ok da mediji i ljudi nisu počeli da seru ko gugutke o toj krađi. O tome kako je to sramota, pa da treba da mu nađemo biciklu, pa da mu kupimo drugu. Pa da tako nešto nigde u svetu ne bi desilo, samo u Srbiji to može.
Ajde medije i razumem. Ionako su skoro svi najobičniji tabloidi i samo traže neku što gluplju priču koju će prodati ljudima. A ljudi se pale na gluposti ko hepo kockice, čak i twiteraši. Ali eto, twiteraši me najviše čude. Oduvek sam mislio da je među njima prosek IQ oko 550. Barem tako oni tvrde. I šta se onda desi među njima jadnima?
Meni su ukrali biciklu. I još gomili ljudi koje znam. I da li je neko reagovao? Nope. Ni policija ni mediji, ni ljudi okolo.. ni twiteraši (naša intelektualna elita). Ali japančeva bicikla je ipak važna. Zato što je stranac. Zato što se saznalo da i ovde, u Srbiji, kradu bicikle.
WOW. U Srbiji se krade.. ma nemoj. Većinu boli dupe za bilo čiju imovinu i sad im odjednom žao. Kad vam prijatelju ukradu nešto, kažete: jebiga, desilo se. Kad Japancu ukradu nešto, odjednom svi imate savest i izigravate sudiju Dreda. I ljudi, i twiteraši, i čitaci medijskih sajtova, i mediji i policija...
Gde ste kad se nekom drugom ukrade bicikla? Da se sve ponašaju na isti način prema svakoj krađi, krađa bi bilo daleko manje. Ali ne... za tuđim treba žaliti a za svoje.. ma koga zabole za svoje najbliže.
