Varya Kemi

 
I think i could turn and live with animals ,

    they are so placid and self-contained

I stand and look at them long and long .

They do not sweat and whine about their condition ,

They do not lie awake in the dark and weep for their sins ,

They do not make me sick discussing their duty to God ,

Not one is dissatisfied ,

    not one is demented with the mania of owning things ,

Not one kneels to another ,

    nor to his kind that lived thousands of years ago ,

Not one is respectable or industrious over the whole earth .

Da li prosečan čovek u Srbiji zna ko su to: bradani, beloglavi supovi, kanje... ?

Da li prosečan čoveku Srbiji zna da navede jednu jedinu ugroženu životinjsku ili biljnu vrstu? Da li je tog čoveka uopšte briga za to. Ovo nije pitanje, ovo je odgovor da nije. Napisao sam ekološki post na blogu, i čitalac je napisao komentar: "Uh, baš sam se potresao". Kako neko tako nešto može i da pomisli

Da li je čovek svestan da nestanak nekih vrsta mogu da izazovu jako veliki poremećaj. Kao primer može da se ume Kina. Mao Ce Tung je jednom izjavio da su vrapci štetni po domaću poljoprivredu i da jedu useve. Kinezi ko Kinezi su poslušali svog vođu. I BUKVALNO istrebili sve vrapce u Kini zato što jedu useve. I onda su shvatili šta ti vrapci jedu. I da ne jedu useve, nego insekte koji jedu te useve. A onda je taj isti vođa naredio masovni uvoz tih istih vrabaca. Jedna velika kobna greška.

Mi Srbi smo istrebili mnoge vrste. Vukova baš i nema tako mnogo kao što neki misle. Oni isto spadaju u ugrožene vrste u Evropi (verovali ili ne). Vratili smo, nekako, dabrove u Vojvodinu i prve reakcije ljudi koji su žive u blizini je da ih treba ponovo istrebiti, jer su štetočine. I vrabci su bili.

Da li znate da su Srbi ubijali orlove lešinare (konkretno bradane) jer su ih optuživali da ubijaju ovce. Čak negde postoji i verovavanje da odnose malu decu. Proglasili su ih za štetočine baš kao što su i vrabci bili. Danas ih više ne ubijaju zato, shvatili su da ti lešinari jedu mrtve životinje koje mogu biti izvor zaraze. Ali... ubijaju vukove i pse lutalice (to su psi koji su ti isti ljudi čuvali i onda oterali, pa proglasili štetočinama) jer im nanose štetu stoci. Nešto mi nije poznato da su ovce u izumiranju. Ali vukovi jesu. I da, ovde je zanimljivo kako ti dobri ljudi žele da ubiju vukove. Otrovima. Tako što ubiju neku svoju životinju i otruju je kreozanom ili strihninom. I čekaju da je pojede vuk koji nije lešinar i koji ne jede mrtve životinje nego samo one koje sam ulovi i ubije. Posledica: vuk sit, ljudi srećni, ovce na broju, orlovi mrtvi. Samo se oni hrane lešinama. I nastradaju ni krivi ni dužni, a više nisu štetočine, kao sto vrabci bili.

Ubijaju orlove, ubijaju sove, ma ubijaju sve što vide. Ubijaju prirodu. A niko se ne obazire na to. 

Sad cu izjavim nešto što će mnogi da jako loše prihvate i biću osuđen od nekih, ali briga me. Kad su oni poginuli oni iz Velikog brata, to je bila tema dana i nedelje svigde, svi su ih kao žalili, mada su ih već do sada zaboravili. A jedini koji su na gubitku zbog njihove smrti su: njihova porodica (izgubili su ljude koje vole) i Eemotion sa B92 (izgubili su profit). Kad budemo pobili sve orlove, sove, zmije i ostale životinje koje ne jedemo i od kojih ne pravimo bunde, na gubitku će da budu svi ljudi i taj gubitak će se osetiti i te kako. Baš kao što su Kinezi osetili gubitak vrabaca.

Da li će kod nekad da bude tema dana neka smrt koju smo mi ljudi izazvali u prirodi. Da li će nekad ljudi da pričaju o tome. Da li će neka ekološka katastrofa (sem ako ljudi ne stradaju odmah na početku) da izazove zgražavanje običnog čoveka. 

Da li se još negde može desiti da ministar (ona kapitalna seljačina kojoj ne želim da pominjem ime) zabrani rušenje protiv zakonito podignutih objekata u sred nacionalnog parka. Da li se još negde može desiti da javna ličnost (muzičar iz darkwood dub-a) na pitanje da li njihov koncert na Velikom Ratnom Ostrvu ugrožava ptice koje se tu gnezde, odgovori sa: "baš me briga, bitan  je provod za ljude". I Kinezi su to mislili pre nego što su istrebili sve vrabce.

 I ko je onda štetočina: čovek ili priroda

Prenosim u potpunosti jednu st ranicu sa sajta http://glasaj.net, mislim da se neće mnogo ljute na mene

Naša zemlja izgleda onako kako je mi kao njeni građani oblikujemo. Državno uređenje, politički sistem, raspored snaga u Skupštini, sastav Vlade i izbor predsednika Republike izraz je volje birača, građana Srbije. Svoju volju svi mi svakodnevno iskazujemo na razne načine: komunicirajući sa službenicima državnih organa, sa medijima, sa strankama i političarima, ili učestvujući u inicijativama nevladinog sektora. Na taj način mi svojim svakodnevnim postupcima oblikujemo javni život Srbije i, u zavisnosti od stepena našeg ličnog angažmana, utičemo na donošenje važnih odluka naših zvaničnika. Međutim, daleko najvažnija odluka koju možemo da donesemo je sam izbor tih zvaničnika.

Izbori predstavljaju prelomni trenutak javnog života svake zemlje pa i naše, trenutak čije posledice potom svako od nas oseća godinama. Koliko su naši politički predstavnici odgovorni za izgled Srbije i naših života, toliko smo mi odgovorni za to ko će da u naše ime kreira i sprovodi državnu politiku. Na izborima svako od nas donosi odluku o tome u kakvoj će zemlji da živi i kakav će život da vodi. Ukoliko propustimo da donesemo odluku, volja drugih ljudi će presuditi u naše ime, u tvoje i moje ime!

Prema zvaničnim procenama koje navodi Ministarstvo omladine i sporta, u desetogodišnjem periodu od 1990. do 2000. godine, preko 500.000 mahom mlađih i dobro obrazovanih građana napustilo je Srbiju. Ljudi su odlazili zato što nisu želeli da žive u zemlji kakva je tada bila Srbija, u zemlji u kojoj izbori nisu bili slobodni i u kojoj glas, pa čak ni vapaj, građana nije imao nikakvu vrednost. Samo jedni izbori na početku devedesetih godina XX veka odredili su sudbinu te čitave decenije. Ne smemo zaboraviti da loša vremena ne prolaze zauvek! Danas većina tih istih ljudi glasa i vrši izbor državnika koji će zastupati sve nas i upravljati našim resursima. Jedino što se od tada bitno promenilo je to što sada i ti imaš pravo glasa. Ne prepusti svoj glas drugome, odluči za sebe, jer  mi predsednika ne dobijamo – predsednika biramo.

Izbori nisu lutrija – izaberi svoju BUDUĆNOST!

 

čak       96,7 % zatvorenika glasa
čak       94,6 % penzionera glasa
samo           10,2 % mladih glasa